U prolazu

Njega sam upoznala sasvim slucajno dok sam lutala trazeci svoje mesto pod suncem. Dosao mi je nepozvan u zivot, znala sam ga iz vidjenja, ali nikad nisam progovorila sa njim vise od uctivog “cao” u prolazu. Tada bih primetila kako ima prelepe plave oci i kosu boje zita. Hm, uopste nije bio moj tip muskarca iz snova. Samo simpaticni prolaznik koji bi mi okupirao paznju kada bih ga srela u prolazu. Uvek sam jurila neke druge, upadljivije, zbog kojih sam patila i bila u svom svetu.



I onda su poznanici postali pravi prijatelji. Cudno, imala sam utisak da ga oduvek poznajem. Nikad nisam mislila da sa nekim mogu imati tako posebnu komunikaciju i tako dobro razumevanje.
Jednog dana smo presli tu granicu drugarstva. Nije me cudilo. Nekako sam to i ocekivala. Dok sa druge strane i nisam mogla da se zacudim sama sebi. Ja koja sam uvek lovila, bila sam ulovljena. Nakraju je lovac postao plen.
On mi je otkrio novi svet u svemu. Volela sam ga na neki svoj jak, nesvojstven nacin. Ponekad malo, ponekad previse, ali opet uporno i sasvim dovoljno.
Otvorio mi vrata raja sa jedne strane, ali vremenom je otvorio i vrata pakla koja su mi sve vise pekla kozu. Vremenom je svako od nas pokazao svoje pravo lice i svoje mane, nesigurnosti, komplekse, snagu,vrline, snove. Dobro me je razumeo. Verovatno nikad niko me nece tako dobro razumeti, cak i oni koji me znaju citav zivot. Samo je on umeo da otkrije sve moje tajne, slabosti i snove. Po boji glasa je znao kako se osecam. Bio je tako obican, a opet tako poseban.
Ali vremenom su problemi uzeli danak. Pored te moje cudne ljubavi se pocela javljati i neki cudni prezir prema njemu i zelja da ga mrzim. Iz dana u dan sam sve vise pocela da zivim za to da jednog dana ustanem i ne osetim nista prema njemu. On bi u tom trenutku za mene bio samo proslost, samo jos jedan prolaznik koji je zeleo da ostavi trag, ali je omanuo kao i svi drugi.
Dugo sam verovala da necu uspeti. Da cu ga uvek voleti. I to me je ubijalo vise od svega. Cudno, bili smo zajedno, zajedno smo krocili kroz zivot i nekako sam bila svesna da je on to ono pravo, ali nisam bila spremna to sebi da priznam i cinila sam sve da teram kontru toj ideji.
A da li me je on voleo? Mislim da jeste. Mozda cak i nije uvek bio svestan koliko, ali jeste. Nekad manje, nekad vise, ali sam znala da cu uvek imati bar neki kutak u njegovom srcu. Ali meni to nije bilo dovoljno. Oduvek sam bila sebicna i razmazena. Uvek smatrala da mene neko moze samo da voli ili obozava, na trecu opciju ne sme ni da pomislja. Takva sam ja uvek bila, cudna i destruktivna.
I konacno je dosao taj dan o kome sam sanjala, dugo, dugo. To jutro kad sam ustala znala sam da je gotovo.
Videli smo i delovalo je sve kao da je normalno. I onda sam se odjednom okrenula prema njemu i rekla mu sve o cemu moja mracna strana razmislja danima. Tad sam po prvi put od kako znam videla neku cudnu prazninu u njegovim ocima. A onda se pojavila tuga, sok i neverica. Rekao mi je da nije znao da je godinama voleo svog najveceg neprijatelja. Pocela sam se smejati. Jednostavno mi u tom momentu nije bilo stalo. Bilo me je bas briga. Osetila sam samo neko cudno olaksanje, kao da zatvaram neku komplikovanu knjigu koja sam vise puta citala.
Vratila sam mu sve sto me je podsecalo na njega. Nisam zelala da mi proslost kvari buducnost. I nisam patila. Bar ne toliko. Vratila sam se svom starom zivotu i nasla drugog decka kog sam volela na neki svoj nacin. Mada nikad ne toliko kao njega, ali tada vise i nisam to zelela. Jednom se u zivotu desi takav lapsus u ljubavi, dva puta bi bilo previse.
Nije ni on patio. Bar koliko ja znam. Znala sam da nece patiti. Nisam to ni zelela. Nisam da svojom destruktivnoscu unistim i njega. A znala sam da ce ga druga voleti i vise od mene. To je bilo lako pretpostaviti. I zaista deluje mi da ga je ta posle mene volela dosta vise. A da li on nju voli??? Ne znam, nisam postavljala to pitanje cesto. Ne mozes voleti svaku osobu na isti nacin. Svaka osoba i veza je prica za sebe.
Znate, sretnemo se ponekad u prolazu. Sad samo poznanici kao sa pocetka price. Samo je sjaj u nasim ocima drugaciji. Samo u tom trenutku kada ga vidim osetim neku tihu patnju i ocaj, i kao da na tren uhvatim i zaljenje u njegovom pogledu. Ali onda se nasmesim i okrenem glavu. Jednostavno neke stvari treba ostavi u proslosti, pokopati u najmracniju fioku naseg srca i “slucajno” zaboraviti da je ikad vise ponovo otvaramo. Kad je covek sam sebi najgori neprijatelj, lako je srusiti sve do temelja i praviti se da nismo imali drugi izbor…